To je poznato pitanje dok dete sedi za klavirom ili ispred tablice množenja ili dok trenira tenis. Nauka ima ubedljiv odgovor na ovo koji glasi – mi ne samo da treba da naučimo dobro da obavljamo zadatak nego treba i da ga dovedemo do rutine. Decenije istraživanja pokazale su da superiorni kvaliteti zahtevaju vežbanje izvan granice samo ovladavanja. Perfektno izvođenje, recimo, neke klavirske kompozicije ili teniskog servisa ne znači kraj vežbanja.
Kada god učimo novi pokret naš nervni sistem formira ,,šemu” prevladavajući otpor. Vremenom ova šema postaje prefinjenija-smanjuju se nepotrebni pokreti i eliminiše suvišno gubljenje energije.
Novi dokazi zašto je to tako obezbedila je jedna studija tokom koje su istraživači pitali studente da premeste kursor na ekranu manipulacijom robotske ruke. Kada bi to radili, naučnici su merili potrošnju energije učesnika analizirajući koliko kiseonika udišu, a koliko ugljen dioksida izdišu. U početku su ispitanici koristili dosta metaboličke energije, ali tokom poboljšavanja veštine potrošnja se smanjivala. Do kraja procesa učenja se potrošnja energije smanjila za 20%.
Ali to nije cela priča!
Energetska potrošnja nastavlja da se smanjuje čak i posle, kada je pokret savladan i kada deluje da se u toku daljeg vežbanja, ustvari, više ništa značajno ne događa.
Šta se ovde ustvari dešava?
Čak i nakon što su ispitanici savladali fine mišićne pokrete procesi koji kontrolišu pokrete su nastavljali da bivaju sve efikasniji. Ovi dobici u efikasnosti oslobađaju energiju za neke druge zadatke – na primer muzičaru preostaje više energije tokom sviranja da izrazi emocije, tonske nijanse…ili recimo teniseru da prati kretanje protivnika na drugoj strani terena. Manji napor u jednom domenu znači raspolaganje sa više energije u drugom. Znači vi postajete bolji u nekoj veštini čak i kada ste je savladali i kad vam se čini da daljim vežbanjem više nećete doći do poboljšanja.
Ovo je primenjivo na vrlo širok spektar akademskih aktivnosti.
AUTOR TEKSTA: Tatjana Petrov
