Takmičenja učenika

Kada govorimo o nadarenim učenicima ne možemo da zaobiđemo temu ,,takmičenja”, obzirom da su takmičenja, bar kod nas, retka prilika učenicima da provere svoja znanja i sposobnosti, koje izlaze iz okvira standardnog školskog programa i da odmere snage sa učenicima koji se ne nalaze u njihovom odeljenju.

U nekim zemljama deca se prilikom upisa klasifikuju prema sposobnostima, ali kod nas to nije slučaj.Iako mališani prolaze testiranje kod psihologa prilikom upisa, njihov rezultat ostaje tajna za roditelje i javnost, a odeljenja se formiraju upravo od dece mešovitih sposobnosti. Sve dok se ne pojave prva takmičenja koja organizuje Ministarstvo Prosvete Srbije (a to je takmičenje iz matematike u 3. razredu o.š.), ocene su roditeljima i deci jedini indikator znanja i sposobnosti. Ali ocene mogu biti, i najčešće i jesu, prilično nesiguran indikator.

• Kao prvo one zavise od kriterijuma samo jedne osobe (učitelja, odnosno nastavnika) ; zatim,

• U nižim razredima, dok se deca još navikavaju na sistem školovanja, kriterijum ocenjivanja ne bi smeo biti (pa zato i nije) suviše rigorozan, pa u prvih nekoliko godina školovanja u odeljenju bude veoma veliki broj dece sa odličnim uspehom, što nije baš realna slika.; a osim toga

• Ocena ima samo 5 i u okviru samo jedne ocene nisu predviđene razlike koje bi se odnosile na nijanse (mada mnogi nastavnici, iz velike potrebe, često pokušavaju te nijanse na neki način da izraze), tako da i odličnih ocena (petica) ima  različitih.

Na takmičenjima je situacija sledeća-podeljena su na nivoe: školsko, opštinsko, okružno i republičko.

Znači deca, po prvi put, imaju priliku da izađu iz okvira svog odeljenja i odmere snage sa ostalom decom – prvo iz iste škole,a zatim, ukoliko se pokažu uspešni, i šire, sve do nivoa republike.

Na takmičenju su testovi jedinstveni za sve, što znači da sva deca podležu istom kriterijumu,a sastavljaju ih određena udruženja specijalizovana za određenu oblast (Društvo matematičara Srbije, Društvo za srpski jezik i književnost….).

” Sezona ” ovih takmičenja, koja su u organizaciji Ministarstva  Prosvete Srbije,počinje u drugom polugodištu (što znači da je u toku) i proteže se sve do pred kraj školske godine.

Kalendar takmičenja za osnovnu školu

Kalendar takmičenja-SREDNJE ŠKOLE

Motivacija učenika i nastavnika za takmičenje

Iz svega gore navedenog nije teško zaključiti šta  motiviše učenike da se takmiče. Pre svega to je izazov da odmere svoje snage sa učenicima van odeljenja i to u gradivu koje prevazilazi ono predviđeno standardnim planom i programom, te da steknu realniju sliku o svom znanju i sposobnostima. Osim toga, neke nagrade u višim razredima osnovne škole mogu im omogućiti lakši upis u željenu srednju školu zbog bodova koje donose.

Što se tiče nastavnika tu je situacija drugačija.Ne postoje mehanizmi koji su predviđeni da stimulišu nastavnike da pripremaju učenike za takmičenje.Ne postoji ni zakonska obaveza koja se odnosi na ovo,a sami nastavnici,ako izuzmemo entuzijazam malobrojnih pojedinaca,nemaju interes u takmičenjima.Postoji obaveza držanja dodatnih časova,ali se ne zna koliki bi morao da bude njihov broj,kada se ti časovi održavaju(nisu predviđeni rasporedom),a i prostor u kom bi se održavali,u našim pretrpanim školama,predstavlja veliki problem.

Svi ovi razlozi pružaju odličan izgovor da se pripremni časovi za takmičenje u vidu dodatnih časova(osim od strane malog broja entuzijasta)uopšte i ne drže.Ovo je još jedan od mnogobrojnih pokazatelja nebrige o nadarenim učenicima koja ih prati tokom školovanja kod nas.

7 thoughts on “Takmičenja učenika

  1. Moja cerka ide u peti razred i na takmicenje iz matematike je otisla sa pripremom dva casa dodatne,a evo prosla je dalje i videcemo da li ce nastavnica odrzati neki cas vise.Mislim da je to stvarno sramota.

    • Ovaj tekst napisan je na osnovu mog ličnog iskustva-i kao roditelja i kao prosvetnog radnika.
      Moj sin je šesti razred i već tri godine ide na takmičenja iz matematike bez ijednog dodatnog časa( u školi ).On je uvek uspevao da dođe do zadnjeg nivoa takmičenja i da dobije visoke nagrade,ali zahvaljujući velikom radu kod kuće uz pomoć mog supruga koji je profesor fizike.
      Dete ne može samo da se spremi za tako visok nivo takmičenja.U šestom razredu takmičarski zadaci iz matematike postaju toliko teški da se čak i moj suprug ponekad dobro mora potruditi da ih reši.
      Vašoj kćerki želim puno sreće i nadam se da će se snaći,ali ipak ako imte nekoga ko bi joj pomogao oko priprema-bilo bi najbolje.

      • Privatni casovi su neophodni,to sam i sama shvatila.Do sada sam joj ja pomagala,ali ja nisam neki matematicar,pa po nekad i sama moram da naucim nesto da bi njoj objasnila.Mislim da to nebi trebalo tako da bude,u redovnom skolovanju su oduvek postojale dodatne i dopunske nastave ne znam zasto se vise ne odrzavaju.
        Hvala vam na lepim zeljama,vas blog je odlican rado cu ga pratiti i u buduce.

  2. Ja opet, imam drugačije mišljenje o takmičenjima. Smatram da ih kod nas ima previše i da su sasvim pogrešno ustrojena. Naime, takmičenja razvijaju kompeticiju, umesto kompetencije i kooperacije, a kompeticija se u psihologiji smatra socijalno nižim oblikom ponašanja. Rezultat toga su ljudi koji vole da se nadmeću, koji uspehom smatraju prolazak kroz hijerarhiju na osnovu broja onih koje su ostavili iza sebe, a ne na osnovu kvaliteta koji su dali. Ljubomora na tuđi uspeh je kod nas tako propoznatljiva. Kada smo neuspešni, razlog za to ne tražimo u vlastitim (ne)kompetencijama, nego u drugom koji nas je (obično “nepravedno”) prevazišao. O značaju takmičarstva kod nas govori i pravilnik za bodovanje nastavnika, koji kao jedan od kriterijuma, postavlja uspeh na takmičenjima (a pitanje je koliko je uspeh rezultat rada deteta, a koliko nastavnika). Razvojno je korisno deci slati podsticajne poruke da su dobra, uspešna… ali je razvojno štetno slati im poruke da su najbolja, najlepša, naj, naj… A kod nas ze bez “naj” ne može. Već u prvom razredu se zna ko je najbolji đak u odeljenju, škola bira đaka generacije, uslov za Vukovu diplomu su takmičenja… Ne videh da se nagrađuje dete koje se ne takmiči, ali voli da ide u školu i učestvuje u svemu i svačemu. I to još takmičenja u nižim razredima! Potpuno neprihvatljivo!

    S druge strane, deci koja su uspešna treba dati mogućnost da to i pokažu. Smatram da postoje finiji načini za to: smotre i konkursti, rad u timovima, mogućnost da se ne proglašava pobednik, nego više “pobednika” po različitim kriterijumima… Pa i na najelitnijim svetskim takmičenjima za odrasle nemate jednog pobednika, već više za “razne vrste kvaliteta”.

  3. Pre svega da Vam se zahvalim što ste došli na moj blog !
    A sada i da Vam odgovorim.
    Verovatno ćete teško naći kompetentniju osobu za raspravu o ovoj temi od mene. Iza mene je tridesetogodišnje iskustvo učešća na mnogim takmičenjima. Iskusila sam ih iz različitih pozicija – prvo kao đak, zatim kao nastavnik ( sa svojim učenicima), a onda i kao roditelj.
    Od svega što ste pomenuli mogu se složiti samo sa par rečenica, pa ću od toga da krenem.
    Slažem se da je pitanje koliko je rezultat nekog učenika na takmičenju zasluga nastavnika – nekada da, ali veoma često ne u našem obrazovnom sistemu kakav trenutno imamo ( i o tome sam pisala u ovom članku).
    A sada ono s čim se ne slažem. Pokušaću da idem redosledom kojim ste išli Vi.
    Tvrdnja da tekmičenje ne razvija kompetencije – da li ste Vi svesni koliki rad na usavršavanju u određenoj oblasti stoji iza jedne ozbiljne pripreme za takmičeje,( a takva mora biti priprema za svaki nivo iznad školskog takmičenja ).
    Da li Vi mislite da učenik jednostavno odšeta na takmičenje bez napornih priprema ? Ili nekom logikom, koju ja ne mogu da dokučim, smatrate da je to znanje beskorisno, svrha samo sebi, samo u službi takmičenja ? Ovu Vašu konstataciju – da takmičenje ne razvija kompetencije – bih volela da mi pojasnite, jer mi zaista nije jasna.
    Zatim timski rad. Kada formiramo neki tim, ukoliko želimo da on najbolje obavi zadatak zbog kog je formiran, moramo znati koji je član koliko dorastao svom delu zadatka – znači neka procena sposobnosti mora prethodno postojati.To decu čeka sutra u životu – tako funkcionišu ozbiljni projekti. Treba negovati timski rad, ali moraju shvatiti da i u tom timu postoji podela na osnovu specifičnih sposobnosti, jer ih pripremamo za realan život. Neko je vođa tima, ostali slede instrukcije. Različiti smo, zašto da se lažemo – neko će postati profesor na fakultetu, neko pekar, neko šalterski radnik….Treba ih učiti da njihovo samopoštovanje ne bi smelo da zavisi od toga- danas koliko visoko mogu da stignu na nekom takmičenju, a sutra kojim poslom se bave ( ukoliko je pošten, naravno ). Onima koji mogu i žele mnogo treba pružiti priliku da se razvijaju, ne kočiti ih i poželeti im sreću. Njih čekaju veći izazovi i mnogo rada.
    A ako je ličnost deteta takva da je sklono da u svemu traži rivalstvo i prestiž, ono će tu osobinu ispoljavati – takmičilo se ili ne.
    Što se tiče ustrojstva takmičenja, čini mi se da Vi niste upućeni u to kako su ona ustrojena.
    Deca rade test, kao svaki drugi test u školi, samo što je težina zadataka prilagođena nivou takmičenja. Svako ko dobije određen broj bodova predviđen za određenu nagradu, dobija tu nagradu. Teoretski – svi mogu da dobiju, na primer, prvu nagradu i ne mora da je dobije niko ( kao i peticu na testu u školi ). Uglavnom bude veći broj dece sa istim nagradama, jer broj nagrada nije ograničen. Znači, dete se bori za što veći broj bodova, što predstavlja brojčani izraz njegovog znanja na tom testu u tom trenutku, a ne da porazi što veći broj ” protivnika”. Nema ” protivnika “, jer, kao što sam rekla broj nagrada nije ograničen. Jedini protivnik je nedovoljno znanje da se uspešno uradi test i osvoji dovoljan broj bodova za nagradu.
    Znam da tako funkcionišu takmičenja koja organizuje ministarstvo iz: matematike, fizike, srpskog jezika, istorije… tako funkcionišu takmičenja muzičkih škola.
    To je ono što vam mogu sa sigurnošću tvrditi.

    Ne bih nikako želela da bilo šta od ovoga što sam napisala protumačite kao neprijatno. Izuzetno mi je drago što ste posetili moj blog i što smo malo prodiskutovale, Ovo je moja omoljena tema, a stavovi su građeni dobrih 30 godina, pa su zbog toga možda malo čvršći.
    Koristim ovu priliku da Vas pozovem da učestvujete u ” twitter diskusiji “( tema će najverovatnije biti upravo ova – Takmičenje učenika ). Ovakve diskusije imamo ( mi prosvetni radnici ) svake nedelje od 18.00 do 20.00 pod haštagom #eseminari .

  4. Tatjana, mislim da se nismo razumele. Sasvim dobro znam koliko priprema stoji iza uspeha, imala sam to priliku da osetim i na sve načine, pa i na svojoj koži. I kroz pripreme se razvija kompetencija, normalno. Ali ne i u situaciji takmičenja. Isti napredak se može postići i bez takmičenja. Takmičenje nam služi kao motivacija za učenika i u tome je cela “kvaka”. Bilo bi dobro da je motiv druge prirode.

    Što se tiče propozicija takmičenja o kojima ste govorili, one su tek od nedavno takve. Još uvek postoje mnoga koja nisu tako ustrojena, posebno za srednjoškolski nivo.

    Timski rad je posebno dragocen za napredak, jer se daje mogućnost razvijanja baš onoga što nekom posebno paše, a osim toga, timski rad, više nego individualni, daje mogućnosti za samovrednovanje, povratnu informaciju i sl. Timski rad uči da se do uspeha ne dolazi kontrolom, nego odgovornošću.

    Jedna opaska, veoma važna za mene. Ličnost deteta se ne rađa sa rivalstvom i prestižom. To se vaspitava. Istina, neka deca su prijemčivija za to, a neka manje, ali iza toga stoje sasvim druge karakteristike, koje su vaspitanjem kanalisane u rivalstvo i prestiž. Na kraju, rivalsvto i presiž se ne smatraju ni korisnim, ni poželjnim osobinama i ako ih dete pokazuje, ne treba ih hraniti, nego ih pokušati staviti u određenu meru.

    Na Tviter diskusiju ne znam da li ću doći, bar ne u skorije vreme, jednostavno ne mogu da stignem na sve strane. Ne smem otvarati još jedno polje angažovanja.

    Naravno, nisam uvredljive prirode da bi mi smetalo to što ne mislimo isto. Sukob stavova pametnom čoveku izoštrava i percepciju i mišljenje Jedino na šta bih Vam skrenula pažnju je Vaš ton, koji na nekim mestima nije prijatan. Na primer, nekoga ko je proveo život u prosveti ne možete pitati da li misli da učenik jednostavno odšeta na takmičenje bez priprema, ili tvrditi da u nešto nije upućen… (Razlika u mišljenju može nastati i zbog toga što je neko bolje upućen, a ne nužno lošije).

    Nisam imala nameru da pominjem svoje godine i iskustvo, jer volim da diskutujem snagom argumenata, a ne snagom autoriteta. Ipak, u odnosu na mene Vi ste omladinka.

    • Izvinite ako sam na momente zvučala neprijatno. Možda ponekad nesvesno biram prejake reči, bez loše namere( odraz mog umetničkog temperamenta ).
      U potpunosti se slažem da bi bilo bolje pronaći neki drugačiji oblik motivacije, ali nisam sigurna koji bi bio dovoljno efikasan. Osim toga, selekcija je neophodna, sviđalo se to nekom ili ne, to je u interesu napretka društva. E sad koji je način najbezbolniji da se to provede, ne znam, a koliko sam upućena u velikom broju država, koje imaju naprednije obrazovne sisteme od nas, se to ne provodi baš u rukavicama.
      I da, hvala Vam na komplimentu da sam omladinka, lepo zvuči !

      Srdačan pozdrav !

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s