Kreativnost – iz drugog ugla

Da li su razmišljanja do kojih dolazimo rešavajući probleme drugih produktivnija i proizvode li više kreativnih rešenja nego kada rešavamo sopstvene. Ako je uistinu tako, koji mehanizmi su odgovorni za ovaj fenomen?
Zamislite da ste zaključani u toranju. Pronašli ste konopac koji je upola kraći od one dužine koja vam je potrebna da biste se spustili niz njega i spasili. Šta biste mogli učiniti da se izbavite? Razmislite… Ukoliko nemate ideju, pokušajte zamislitei da je neko drugi zaključan u tornju pod istim okolnostima…
Ovako je izgledao eksperiment koji je imao za cilj da rasvetli kako naša kreativnost funkcioniše i koje su to sve iznenanujuće okolnosti koje mogu da utiču na njeno poboljšanje.
Pitali su polovinu učesnika da sebe zamisle kao zatvorenika zaključanog unutar tornja, a drugu polovinu da zamisli nekog drugog zarobljenog u imaginarnom zatvoru. U prvoj grupi onih koji su zamišljali sebe zatvorene u tornju, manje od polovine ( 48 % ) učesnika je rešilo zagonetku. U drugoj grupi, gotovo dve trećine ( 66 %) je našlo rešenje.
Iz ovoga se može zaključiti da smo izgleda kreativniji i uspešniji u rješavanju tuđih problema nego naših vlastitih.
Više istraživanja proučavalo je ovaj fenomen.

U drugoj studiji učesnici su rešavali maštovit zadatak crtajući vanzemaljca za priču koju treba sami da napišu. Drugi su umesto toga crtali vanzemaljca za priču koju bi trebalo da piše neko drugi. Kao što se i očekivalo – crtanje vanzemaljca za tuđu priču proizvelo je više kreativnih i nesvakidašnjih crteža.
Do istih rezultati došli su i istraživači u trećoj studiji gde je razmatran klasičan uvid u problem. Učesnici su imali zadatak da savetuju druge, s kojima su se nalaze na psihološkoj distanci, na koji način da reše problem s kojim su suočeni.
Svi ovi rezultati pokazali su da su ljudi kreativniji kada rešavaju probleme za druge nego za sebe i bacaju svetlo na to koji su mehanizmi odgovorni za nastanak ovakve pojave.
Prva pomisao je da se radi o krativnoj snazi altruizma, ali nije o tome reč. Rezultati pokazuju da kada razmišljamo o situacijama u kojima smo direktni učesnici, skloni smo da mislimo suviše konkretno – imaginarni prostor nam je sužen i stoga smo ograničeni u generisanju novih ideja. Kada razmišljamo o situacijama u kojim učestvuje neko drugi, a posebno situacijama daleko od naše vlastite stvarnosti, skloni smo proširiti perspektive i generisati ideje koje su mnogo više apstraktne. Dakle, javlja nam se više kreativnih ideja.
Vežbe služi da stvarno stanje predstavi kao više apstraktno, što oslobađa um za generisanje apstraktnijih rešenja. One su snažni podsetnici da ako želimo napraviti bolje i kreativnije odluke, moramo navesti sami sebe da proširimo našu perspektivu izdižući se iznad naših vlastitih problema.

Advertisements

Znamo li da hvalimo?

Poznata nam je svima moć lepih reči i njihov uticaj na samopouzdanje i motivaciju? Ali znamo li najbolje da ih upotrebimo? Na koje osobine ili postupke bi ih trebalo usmeriti? Ovde je jedan snimak na kom je prikazano kakav je uticaj različiih vrsta pohvala na samopouzdanje i motivaciju i kakve veze pohvale mogu imati sa strahom od neuspeha.

Istraživači su dali deci (uzrasta 9 i 10 godina) da sastavljaju set slagalica. U početku su to bile veoma jednostavne slagalice za njihov uzrast, koje su sva deca, bez poteškoća, mogla da reše. I hvalili su ih za dobro rešen zadatak. Ali u jednoj grupi pohvale su bile usmerene na njihovu inteligenciju i sposobnost rešavanja problema.  U drugoj grupi hvalili su trud koji su deca uložila da bi došla do dobrog rešenja. Zatim su im dali set mnogo težih slagalica, koje su daleko prevazilazile njihov uzrast i koje su morali prilično da se namuče da bi ih rešili. Gledali su šta će se dešavati sa njihovim samopouzdanjem i motivacijom. Nakon određenog perioda bezuspešnih pokušaja, svakom detetu ponuđeno je da odustane i da se vrati na slaganje jednostavnijih, lakših slagalice. Šta se dešavalo? Continue reading “Znamo li da hvalimo?”

Nauka je za svakoga, uključujući i decu

Šta imaju zajedničko nauka i igra? Neuronaučnik Bou Loto smatra da bi svi ljudi (uključujući i decu) trebalo da učestvuju u nauci i da, kroz proces otkrića, menjaju svoj pogled na nauku. Njemu pomaže 12-godišnja Ejmi O’Tul, koja je, zajedno sa 25 učenika iz razreda, objavila prvi članak koji su napisali osnovnoškolci i pregledali naučnici, o projektu Blekaton pčela. Članak počinje sa: “Nekada davno…” Continue reading “Nauka je za svakoga, uključujući i decu”

Zašto vrtići ne bi trebalo da budu kao škole

Nova istraživanja pokazuju da podučavanje dece sve više i više u sve mlađem uzrastu može imati negativne posledice

Naše doba je doba pedagogije. Roditelji, frustrirani konkurencijom, obezbeđuju svojoj deci podučavanje u sve ranijem i ranijem uzrastu, sve više i više. To ide dotle da čak čitaju knjige bebama dok su još u stomaku. Oni forsiraju i vaspitače da pretvore vrtiće i jaslice u nešto što liči mnogo više na školu.

Postoje, međutim, i skeptici, koji sumnjaju u ispravnost ovakvog trenda. Među njima su neki roditelji i veliki broj vaspitača. Zar ne bi trebalo veoma malu decu pustiti da istražuju, zapitkuju, igraju se i otkrivaju – pitaju se oni? Dok direktne instrukcije pomažu deci da nauče specifične činjenice, postavlja se pitanje – šta je sa radoznalošću i kreativnošću, sposobnostima koje su čak važnije za učenje gledano u dužem periodu i širem kontekstu? Dve predstojeće studije objavljene u časopisu „Cognition“sugerišu da su skeptici u pravu. Dok učenje od učitelja može pomoći deci da dobiju specifične odgovore mnogo brže, čini ih, s druge strane, manje spremnim i raspoloženim da otkrivaju nove informacije o problemima sami i kreiraju nova i neočekivana rešenja. Continue reading “Zašto vrtići ne bi trebalo da budu kao škole”

Kako učimo da hodamo

Hiljade koraka i mnoštvo padova svaki dan.

baby-clip-art-9Kako bebe uče da hodaju? Dosadašnja istraživanja o razvoju hodanja su posmatrala hodanje kao ravnomerno kretanje po pravoj (jedinstvenoj) putanji. Ali najnovija studija je došla do nešto drugačijih zaključaka. U ovoj studiji istraživači su zabeležili 15-60 minutne video snimke spontanih aktivnosti beba. Zatim su proučavajući snimke, tokom kojih su bebe provodile vreme u hodanju i puzanju, izbrojali broj puzanja i koraka u hodanju i broj padova koje su deca iskusila dok su hodala ili puzala. Lokomotorno iskustvo bilo je ogromno i deca su prelazila neverovatnu dužinu puta. Od 12 do 19 meseci starosti deca su prosečno pravila oko 2 368 koraka i mnoštvo padova tokom 17 sati. Registrovano je, takođe, da su se novi “šetači” kretali brže od “puzača”, a da je pri tom broj padova i kod jednih i kod drugih u početku bio približno jednak, te se smanjivao kako su postajali iskusniji. Ovo sugeriše da su deca motivisana da pređu na hodanje, jer im ono omogućava veću efikasnost bez povećanog broja padova. Nakon uspostavljanja hodanja, prirodno kretanje se poboljšava dramatično: bebe su pravile sve više koraka, prelazile sve veće razdaljine i padale sve manje. Hodanje je bilo podeljeno u kratke intervale s promenjivom putanjom. Često su ti intervali bili toliko kratki ili nepravilni da su se teško mogli uopšte kvalifikovati kao hodanje. Ipak, ovi intervali koraka uz česte promene putanje i prirodno hodanje su povezani – što je više upražnjavano “šetači” su spontano hodali sve više i bolje i padali manje. Ogromne količine distribuiranog vremena i različita praksa predstavljaju prirodan režim treninga za učenje hodanja. Continue reading “Kako učimo da hodamo”

Dvadesetogodišnjaci – “mlado odraslo doba” ili “nastajuća zrelost”

Od dvadesetogodišnjaka se, obično, očekuje da donose neke vrlo važne životne odluke, kao što su one o obrazovanju i budućoj karijeri, ali mnogi roditelji brinu da njihovi potomci još uvek nisu pronašli svoj put. To očekivanje proizilazi iz verovanja  da je mozak potpuno razvijen na kraju puberteta i da su zato dvadesetogodišnjaci spremni za ovakve izazove. Međutim, nedavna istraživanja sugerišu da se mozak, zapravo, još uvek razvija i u toku treće decenije, odbacujući neiskorištene veze, a jačajući one koje su ostale. Biolozi, psiholozi i sociolozi sve više vide godine od 18. do 25. kao posebnu fazu ljudskog razvoja, koja zavređuje mnogo više proučavanja. Oni sugerišu da su ljudi bolje opremljeni da velike životne odluke donose u svojim kasnim dvadesetim nego ranije. 

Dr. Jay Giedd sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, radila je studiju posvećenu ovom problemu u kojoj je učestvovalo oko 1000 mladih ljudi. Ova studija dala je mnoge nove uvide i  pokazala da dvadesete godine još uvek nisu optimalne za donošenje nekih važnih životnih odluka i da je njihovo odlaganje i biološki opravdano. Mladi dvadesetogodišnjaci još uvek otkrivaju sebe.  Raskorak između adolescencije i pune zrelosti postaje sve veći i sve više mladih dobrovoljno ili iz ekonomskih razloga produžava svoje školovanje i odlaže tradicionalne odgovornosti odraslih. Ovo doba nazvano je   “nastajuća zrelost” i obuhvata period od, otprilike 18. do 29.  godine, a  psiholozi, sociolozi i neurolozi ga vide kao zasebnu životnu fazu. “Ustvari je potpuno normalno da dvadesetogodišnjaci nisu sigurni šta žele od života, da su nestabilni i menjaju odluke vezano za to, to je pravilo.”- kaže Jeffrey J. Arnett, profesor psihologije na Clark University, koji je 2000. godine i skovao termin za ovaj period – nastajuća zrelost”.  Continue reading “Dvadesetogodišnjaci – “mlado odraslo doba” ili “nastajuća zrelost””