Zašto deca vole fantaziju?

I ovog Božić i Nove Godine, kao i uvek, deca su bila uronjena u svet plemenitih vila i zavodljivih veštica, škola čarobnjaka i veština letenja i naravno, nezaobilaznih debeljuškastih deka u crvenim odelima koji lete na sankama upregnutim irvasima. Ovo je samo ona zvanična, svima nam poznata, mašta detinjstva. Ali dečja mašta je mnogo više od toga. Oni su svakodnevno uronjeni u vlastiti svet fantazije. Trogodišnjaci provode ceo dan u društvu raznoraznih tigrova, princeza i superheroja. Starija deca izmisliće “parakosmos”, ceo jedan potpuno izamišljen univerzum, sa vlastitim pravilima, naseljen stanovnicima koje su sami dizajnirali. Ali, fantastični svet dečjih knjiga i filmova samo je vrh ledenog brega.

541721_10151313407957389_1175179294_nMeđutim, kada odrasli razmišljaju o deci, često su skloni da vide nešte zlokobno. Tako, raspravljajući o dečjoj fantaziji, oni odmah raspravljaju o deci generalno i o tome da li je fantazija generalno dobra ili loša za njih (tako se, recimo, mnogo raspravljalo o Harry Poteru ili Narniji i njihovom uticaju na decu). Međutim postoje mnogo dublja i interesantnija pitanja, na primer – zašto deca toliko vole fantaziju? Zašto su čarobnjaštvo i čuda iz mašte tako prirodna teritorija detinjstva? Ili, zašto deca spontano radije biraju nerealno od realnog? Continue reading “Zašto deca vole fantaziju?”

Advertisements

Knjige, priče i mi…

Usred svih digitalnih uređaja koji nas okružuju čitanje romana i priča može nam izgledati kao da bledi i da mu se gubi značaj. Ali nova podrška čitanju knjiga dolazi iz neočekivane oblasti – neuronauke. Skeniranje mozga je otkrilo neke interesantne stvari koje se dešavaju dok čitamo –  recimo, neki detaljan opis ili emocionalnu razmenu znakova ili metaforu. Priče stimulišu mozak tako realno poput stvarnog života, pokazuju najnovije studije. Continue reading “Knjige, priče i mi…”

Zašto moramo da vežbamo nešto što smo već naučili?

To je poznato pitanje dok dete sedi za klavirom ili ispred tablice množenja ili dok trenira tenis. Nauka ima ubedljiv odgovor na ovo koji glasi – mi ne samo da treba da naučimo dobro da obavljamo zadatak nego treba i da ga dovedemo do rutine. Decenije istraživanja pokazale su da superiorni  kvaliteti zahtevaju vežbanje izvan granice samo ovladavanja. Perfektno izvođenje, recimo, neke klavirske kompozicije ili teniskog servisa ne znači kraj vežbanja.

Kada god učimo novi pokret naš nervni sistem  formira ,,šemu” prevladavajući otpor. Vremenom ova šema postaje prefinjenija-smanjuju se nepotrebni pokreti i eliminiše suvišno gubljenje energije. Continue reading “Zašto moramo da vežbamo nešto što smo već naučili?”