Kreativnost – iz drugog ugla

Da li su razmišljanja do kojih dolazimo rešavajući probleme drugih produktivnija i proizvode li više kreativnih rešenja nego kada rešavamo sopstvene. Ako je uistinu tako, koji mehanizmi su odgovorni za ovaj fenomen?
Zamislite da ste zaključani u toranju. Pronašli ste konopac koji je upola kraći od one dužine koja vam je potrebna da biste se spustili niz njega i spasili. Šta biste mogli učiniti da se izbavite? Razmislite… Ukoliko nemate ideju, pokušajte zamislitei da je neko drugi zaključan u tornju pod istim okolnostima…
Ovako je izgledao eksperiment koji je imao za cilj da rasvetli kako naša kreativnost funkcioniše i koje su to sve iznenanujuće okolnosti koje mogu da utiču na njeno poboljšanje.
Pitali su polovinu učesnika da sebe zamisle kao zatvorenika zaključanog unutar tornja, a drugu polovinu da zamisli nekog drugog zarobljenog u imaginarnom zatvoru. U prvoj grupi onih koji su zamišljali sebe zatvorene u tornju, manje od polovine ( 48 % ) učesnika je rešilo zagonetku. U drugoj grupi, gotovo dve trećine ( 66 %) je našlo rešenje.
Iz ovoga se može zaključiti da smo izgleda kreativniji i uspešniji u rješavanju tuđih problema nego naših vlastitih.
Više istraživanja proučavalo je ovaj fenomen.

U drugoj studiji učesnici su rešavali maštovit zadatak crtajući vanzemaljca za priču koju treba sami da napišu. Drugi su umesto toga crtali vanzemaljca za priču koju bi trebalo da piše neko drugi. Kao što se i očekivalo – crtanje vanzemaljca za tuđu priču proizvelo je više kreativnih i nesvakidašnjih crteža.
Do istih rezultati došli su i istraživači u trećoj studiji gde je razmatran klasičan uvid u problem. Učesnici su imali zadatak da savetuju druge, s kojima su se nalaze na psihološkoj distanci, na koji način da reše problem s kojim su suočeni.
Svi ovi rezultati pokazali su da su ljudi kreativniji kada rešavaju probleme za druge nego za sebe i bacaju svetlo na to koji su mehanizmi odgovorni za nastanak ovakve pojave.
Prva pomisao je da se radi o krativnoj snazi altruizma, ali nije o tome reč. Rezultati pokazuju da kada razmišljamo o situacijama u kojima smo direktni učesnici, skloni smo da mislimo suviše konkretno – imaginarni prostor nam je sužen i stoga smo ograničeni u generisanju novih ideja. Kada razmišljamo o situacijama u kojim učestvuje neko drugi, a posebno situacijama daleko od naše vlastite stvarnosti, skloni smo proširiti perspektive i generisati ideje koje su mnogo više apstraktne. Dakle, javlja nam se više kreativnih ideja.
Vežbe služi da stvarno stanje predstavi kao više apstraktno, što oslobađa um za generisanje apstraktnijih rešenja. One su snažni podsetnici da ako želimo napraviti bolje i kreativnije odluke, moramo navesti sami sebe da proširimo našu perspektivu izdižući se iznad naših vlastitih problema.