Froebelovi pokloni (darovi)

Prve edukativne igračke

„Froebelovi pokloni” su obrazovni materijali razvijeni za Froebelov vrtić 1837. To su, verovatno, prve na svetu kompleksno i pažljivo osmišljene – edukativne – igračke. Iako se naizgled mogu učiniti varljivo jadnostavne, one predstavljaju sofisticiran pristup razvoju deteta. Svaki od poklona je namenjen određenom ključnom stadijumu razvoja i podsticanju vizuelnog rešavanja problema i svesti o matematičkim ili fizičkim pojmovima kroz igru. Tokom poslednjih 180 godina  ove suptilno osmišljene igračke imale su široko rasprostranjen uticaj, preplićući se sa istorijom umetnosti/dizajna, obrazovanjem i popularnom kulturom.

Mnogo se govorilo o Frebelovim poklonima i mnogi su nastavili da ih koriste  nakon njegove smrti 1852., ali nedostatak objavljenih materijala i savremenih prevoda rezultirali su nerazumevanjem njihovog smisla i svrhe. Kao posledica toga svest o značaju Frebelovog metoda značajno je pala u 20. veku. Froebelovi pokloni su tako raspoređeni da deca postepeno napreduju od geometrijskoh tela do apstraktnih ideja o “prostornim obrascima”. Svi pokloni osmišljeni su kroz niz, do tančina, razrađenih lekcija – od predstavljanja, tj. pokazivanja poklona deci do detalja rada čiji je cilj obrazovanje. Učenje se izvodi iz utisaka tokom igre. Rad sa svakim poklonom, osim prvog, usmeren je na tri različite vrste ciljeva:

1. OBLICI ŽIVOTA – povezivanje igračke ili onoga što dete od nje gradi sa objektima iz poznate okoline,

2. OBLICI ZNANJA – sticanje znanja iz matematike i usvajanje osnovnih matematičkih koncepata i

3. OBLICI LEPOTE - gradnja različitih građevina i struktura.

Prvi poklon-igračka je jednostavno usmeren na forme, boje i pokrete. Froebel je osmislio i napravio 10 poklona-igračaka, a ovde se nalazi njihov prikaz.

Napominjem da je tekst malo opširniji, jer sadrži dosta detalja o radu sa poklonima-igračkama, ali može biti zanimljiv osobama koje se trenutno bave edukacijom dece predškolskog uzrasta i zainteresovane su za ozbiljnije instrukcije.  

Friedrich Froebel – tvorac dečijih vrtića

Tokom 35 godina, sve do smrti 1852, Froebel je bio posvećen edukaciji dece i razvoju metoda čiji je cilj bio iskorištenje ljudskog potencijala do maksimuma. Froebel je bio pod uticajem nemačkih romantičnih filozova Rousseau-a i Ficte-a, te drevnih grčkih mislilaca, ali i pod uticajem taoističkog i budističkog učenja. Iako je vodi poreklo iz porodice veoma pobožnih hrišćana, često je nailazio na otpor crkve i drugih institucija zbog svog, za to vreme, veoma radikalnog načina razmišljanja i ideja. Odbacio je ideju o prvobitnom grehu obrazujući devojčice i dečake, kao i bogate i siromašne, zajedno, u istoj grupi. Ohrabrivao je decu da posmatraju svet, prepoznaju ga i poštuju beskrajno sve njegove zakone i one koji žive u njemu. Smatrao je da obrazovanje mora pomoći deci u shvatanju svoje uloge u svetu kao kreativnih bića. Bio je filozof, prirodnjak i istraživač. Prišao je Univerzumu naučno, razvijajući svoje materijale za edukaciju s ciljem da decu upozna s geometrijom i obrascima fizičkog sveta.

Republičko takmičenje muzičkih škola Srbije (rezultati mojih učenika)

Moja učenica Ksenija Stajšić na Republičkom takmičenju muzičkih škola Srbije održanom 4-18 aprila 2013. osvojila je 1. nagradu (97,33 od mogućih 100 poena), instrument KLAVIR, 1. kategorija (2002. i 2003. godište). Ksenija je učenica 3. razreda Muzičke škole Isidor Bajić u Novom Sadu. Koristim ovu priliku da podelim sa vama snimak njenog nastupa.

Inače na istom takmičenju nastupila je još jedna moja učenica, Ninković Mateja. U starijoj 2. kategoriji ona je dobila 2.nagradu, ali njen snimak, nažalost, nemamo tako da ga ne mogu podeliti ovaj put. Nadam se da će se ukazati još neki lep povod u budućnosti za takvo nešto.

Priče u slikama za malu i veliku decu

Priče su namenjene deci predškolskog uzrasta i početnih razreda osnovne škole. Potrebno je da dete pažljivo razgleda sve slike koje pripadaju jednoj priči, a zatim pravilnim redosledom ispriča priču navodeći što više objašnjenja za svaki postupak aktera – u kojim okolnostima se dešava priča, zašto su pojedini likova postupili baš na taj način kao što je prikazano i slično… Ne treba se zadovoljiti da, prosto, šturo ispriča šta vidi na svakoj od sličica, a  ukoliko se to dogodi, treba mu postavljati pitanja.

 

Mislim da je odlična ideja za stariju decu da sami pokušaju da kreiraju priče na ovakav način, koristeći ovaj ili neki drugi program. Zaista je pravi kreativni izazov. Potrebno je osmisliti priču koja može da stane u nekoliko sličica, zatim je smestiti u određen ambijent, odabrati likove i njihova raspoloženja, sličice treba tako kreirati da se iz njih jasno „čita” šta se dešava, a događaje tako rasporediti da ih je lako povezati u priču. Priča može da bude poučna, duhovita ili da sadrži problemski zadatak. Postoje i bogatiji programi sa više mogućnosti, ali nisu besplatni (osim probne verzije od 15 dana), a i komplikovaniji su za korištenje. U principu, što su mogućnosti ograničenije potrebno je više mašte i snalažljivosti. Meni je za svaku od ovih priča bilo potrebno oko sat vremena.

Hijerarhija i kreativnost

Mnogo se polemiše o tome da li su hijerarhija i kreativnost nepomirljivi neprijatelji. Da li je za dobrobit oslobađanja kreativnih i inovativnih ideja okova nužno ukinuti hijerarhiju ili je moguće pronaći takve modele sistema hijerarhije koji bi omogućavali njihovo paralelno funkcionisanje?

Činjenica je da je hijerarhija jedan od temeljnih principa dobre organizacije.  Efikasnoj organizaciji potreban je efikasan lanac upravljanja. Međutim, dok se lanac komandovanja pokazuje kao veoma dobar za  funkcionisanje sistema kroz nadzor, izdavanje naloga i donošenje odluka, pokazuje se kao veoma problematičan za iskorištenje kreativnih ideja ukoliko one ne dolaze s vrha lanca hijerarhije. Zbog toga se vode žestoke polemike o tome koliko bi duboka ili široka trebalo da bude struktura organizacije hijerarhije.

Kreativni razvoj u ranom detinjstvu

Pravila sam malo red među nacrtima neobjavljenih članaka kojih ima 50-ak na blogu i pronašla i ovaj. Pre godinu dana, čitajući jedan obiman tekst o kreativnom razvoju male dece, izvukla sam teze s namerom da pojasnim svaku fazu. U međuvremenu odvukle su me neke druge teme, tako da do proširenja teksta nikad nije došlo, a na nacrt sam potpuno i zaboravila. Čitajući ga juče, učinio mi se zgodan upravo ovakav – sažet i jasan, pa sam odlučila da ga objavim baš u ovoj formi.

Kreativni razvoj u detinjstvu ima svoj prirodan tok i redosled. Svaka faza vezana je za odgovarajući  uzrast i prate je odgovarajuće aktivnosti deteta. Evo nekih aktivnosti koje su karakteristične za određene faze.

Obrasci igre

Ovde su nabrojani neki od elementarnih obrazaca ljudske igre i kratak opis svakog.

Prva igra

Kada beba uspostavi kontakt očima sa svojom majkom, oboje doživljavaju spontani talas radosti. Beba reaguje blistavim osmehom – majka joj uzvraća osmehom i ritmičkim govorom (razgovara s bebom). Ova komunikacija predstavlja, ustvari,“stanje igre”. Tačnije ovo je prva igra koju čovek uspostavlja u životu i čini temelj igre, što je dokazano i kroz EEG i druge tehnologije snimanja mozga. Ovaj prvi vid igre naziva se i usklađena igra, jer su reakcije desnog cerebralnog korteksta, koji organizuje emocionalnu kontrolu, usklađene kod odojčeta i kod majke.

Zašto je igra dobila svoj institut

“Suprotno od igre nije rad, nego depresija”

Brian Sutton-Smith

Pre nekoliko godina obelodanjeni su rezultati testova kreativnosti u Americi koji su potvrdili da je kreativnost dece u periodu od 2000 do 2010. u velikom padu. Ova vest izazvala je uznemirenost u javnosti i naučnim krugovima ne samo u SAD nego i u Evropi i Aziji. Već od ranije postoji opšti konsenzus da je obrazovanje u krizi i da bi trebalo nešto menjati. Svest o padu kreativnosti dece dovodi još više ovo pitanje u centar rasprava i razmišljanja. Kako menjati postojeće sisteme obrazovanja i vaspitanja, gde je rešenje? Veliki broj naučnika iz oblasti psihologije i pedagogije smatra – U IGRI!

Da li je za kulturu i umetnost neophodan novac?

Ko želi – nađe način, ko ne želi – nađe izgovor.

Inspirisana člankom iz magazina “Buka”, delim ovaj divan snimak koji se nalazio uz tekst “Kultura još nije umrla, a kad će, ne znamo”. Snimak dovodi u pitanje ukorenjenu pretpostavku da je bavljenje kulturom i umetnošću privilegija bogatih. Deca iz najsiromašnih četvrti Paragvaja, svirajući na recikliranim instrumentima, uz pomoć nekolicine entuzijasta, dokazuju da:

“Ko želi nađe način!”

“Minecraft”- kreirajte svoj svet iz mašte

Zahvaljujem se svom trinaestogodišnjem sinu na objašnjenjima i vrlo zanimljivim informacijama vezanim za igricu prilikom pisanja ovog teksta, kao i na odabiru sličica.

Zašto je dobro igrati “Minecraft”?

Pre nego što je “Minecraft” industrija doživela procvat i planetarnu slavu, samo šačica ljudi poznavala je njenog tvorca. To je Markus Persson, poznatiji kao “Notch”, programer i dizajner iz Švedske. Danas, on je poznata ličnost i među najbogatijim ljudima na svetu, a slavu i bogatstvo duguje svojoj igrici. Ono što je zanimljivo je, da iza stvaranja igre nije stajala industrija velikih proizvođača kompjuterskih igara. Sve je stvorio potpuno sam.

Znamo li da hvalimo?

Poznata nam je svima moć lepih reči i njihov uticaj na samopouzdanje i motivaciju? Ali znamo li najbolje da ih upotrebimo? Na koje osobine ili postupke bi ih trebalo usmeriti? Ovde je jedan snimak na kom je prikazano kakav je uticaj različiih vrsta pohvala na samopouzdanje i motivaciju i kakve veze pohvale mogu imati sa strahom od neuspeha.

Istraživači su dali deci (uzrasta 9 i 10 godina) da sastavljaju set slagalica. U početku su to bile veoma jednostavne slagalice za njihov uzrast, koje su sva deca, bez poteškoća, mogla da reše. I hvalili su ih za dobro rešen zadatak. Ali u jednoj grupi pohvale su bile usmerene na njihovu inteligenciju i sposobnost rešavanja problema.  U drugoj grupi hvalili su trud koji su deca uložila da bi došla do dobrog rešenja. Zatim su im dali set mnogo težih slagalica, koje su daleko prevazilazile njihov uzrast i koje su morali prilično da se namuče da bi ih rešili. Gledali su šta će se dešavati sa njihovim samopouzdanjem i motivacijom. Nakon određenog perioda bezuspešnih pokušaja, svakom detetu ponuđeno je da odustane i da se vrati na slaganje jednostavnijih, lakših slagalice. Šta se dešavalo?

Nauka je za svakoga, uključujući i decu

Šta imaju zajedničko nauka i igra? Neuronaučnik Bou Loto smatra da bi svi ljudi (uključujući i decu) trebalo da učestvuju u nauci i da, kroz proces otkrića, menjaju svoj pogled na nauku. Njemu pomaže 12-godišnja Ejmi O’Tul, koja je, zajedno sa 25 učenika iz razreda, objavila prvi članak koji su napisali osnovnoškolci i pregledali naučnici, o projektu Blekaton pčela. Članak počinje sa: “Nekada davno…”

Zašto deca vole fantaziju?

I ovog Božić i Nove Godine, kao i uvek, deca su bila uronjena u svet plemenitih vila i zavodljivih veštica, škola čarobnjaka i veština letenja i naravno, nezaobilaznih debeljuškastih deka u crvenim odelima koji lete na sankama upregnutim irvasima. Ovo je samo ona zvanična, svima nam poznata, mašta detinjstva. Ali dečja mašta je mnogo više od toga. Oni su svakodnevno uronjeni u vlastiti svet fantazije. Trogodišnjaci provode ceo dan u društvu raznoraznih tigrova, princeza i superheroja. Starija deca izmisliće “parakosmos”, ceo jedan potpuno izamišljen univerzum, sa vlastitim pravilima, naseljen stanovnicima koje su sami dizajnirali. Ali, fantastični svet dečjih knjiga i filmova samo je vrh ledenog brega.

Međutim, kada odrasli razmišljaju o deci, često su skloni da vide nešte zlokobno. Tako, raspravljajući o dečjoj fantaziji, oni odmah raspravljaju o deci generalno i o tome da li je fantazija generalno dobra ili loša za njih (tako se, recimo, mnogo raspravljalo o Harry Poteru ili Narniji i njihovom uticaju na decu). Međutim postoje mnogo dublja i interesantnija pitanja, na primer – zašto deca toliko vole fantaziju? Zašto su čarobnjaštvo i čuda iz mašte tako prirodna teritorija detinjstva? Ili, zašto deca spontano radije biraju nerealno od realnog?

Dobre i loše strane muzičkih takmičenja

Ideja konkurencije postala je sastavni deo klasične muzičke industrije. U 20. veku broj muzičkih takmičenja se dramatično povećava, tako da ih danas imamo na hiljade širom sveta – od malih, lokalnih do visoko rangiranih, koja su odskočna daska za velike karijere. Takmičenja daju priliku velikom broju sjajnih muzičara da prikažu svoj talenat na nacionalnom i međunarodnom nivou. Ali postoji i, ne mali broj, negativnih strana muzičkih takmičenja, tako da se kod velikog broja muzičkih pedagoga javlja dilema – da li ih podržati ili osporiti. Pitanje je: da li su ona industrija ili umetnost, da li preovladavaju korisne ili negativne komponente i, na kraju krajeva, kako se odražavaju na razvoj jednog mladog muzičara, te da li podržati učešće u njima ili ne? Kao i mnoga druga kompleksna pitanja, oba stava  - i onih koji ih podržavaju i onih koji osporavaju, imaju vredne argumente.

27.decembra 2012. održan je akreditovani seminar, u Muzičkoj školi “Isidor Bajić” Novi Sad, pod nazivom “Dobre i loše strane muzičkih takmičenja kod dece sa posebnim muzičkim sposobnostima” kom sam prisustvovala. Predavač je bila Mila Lacković. Ona nam je prenela izveštaj „Evropske konferencije za visoke sposobnosti”(The European Council for High Ability (ECHA)) o istraživanju koje je izvršeno pod njihovim pokroviteljstvom. Analiza je obuhvatila: detaljne intervjue učenika, njihovih profesora i roditelja, pregled dokumenata, praćenje izvođenja učesnika, čak i telefonske razgovore….U ovom tekstu vam prenosim pojedine delove tog izveštaja, ali i svoja zapažanja i zaključke iz nekih drugih izvora do kojih sam došla.

Zašto vrtići ne bi trebalo da budu kao škole

Nova istraživanja pokazuju da podučavanje dece sve više i više u sve mlađem uzrastu može imati negativne posledice

Naše doba je doba pedagogije. Roditelji, frustrirani konkurencijom, obezbeđuju svojoj deci podučavanje u sve ranijem i ranijem uzrastu, sve više i više. To ide dotle da čak čitaju knjige bebama dok su još u stomaku. Oni forsiraju i vaspitače da pretvore vrtiće i jaslice u nešto što liči mnogo više na školu.

Postoje, međutim, i skeptici, koji sumnjaju u ispravnost ovakvog trenda. Među njima su neki roditelji i veliki broj vaspitača. Zar ne bi trebalo veoma malu decu pustiti da istražuju, zapitkuju, igraju se i otkrivaju – pitaju se oni? Dok direktne instrukcije pomažu deci da nauče specifične činjenice, postavlja se pitanje – šta je sa radoznalošću i kreativnošću, sposobnostima koje su čak važnije za učenje gledano u dužem periodu i širem kontekstu? Dve predstojeće studije objavljene u časopisu „Cognition“sugerišu da su skeptici u pravu. Dok učenje od učitelja može pomoći deci da dobiju specifične odgovore mnogo brže, čini ih, s druge strane, manje spremnim i raspoloženim da otkrivaju nove informacije o problemima sami i kreiraju nova i neočekivana rešenja.

Novogodišnja čestitka…

Svim posetiocima bloga NADARENA DECA

želim mnogo sreće i uspeha u  Novoj 2013.

godini…

Šta je uspeh? 

Uspeh nije novac, slava ili materijalno bogatstvo….

Uspeh je osećati se dobro duboko u sebi…

Uspeh je istražiti svoje najbolje talente, veštine i sposobnosti…

Uspeh je imati miran um…

Uspeh je biti milostiv, ljubazan i pun razumevanja…

Kako učimo da hodamo

Hiljade koraka i mnoštvo padova svaki dan.

Kako bebe uče da hodaju? Dosadašnja istraživanja o razvoju hodanja su posmatrala hodanje kao ravnomerno kretanje po pravoj (jedinstvenoj) putanji. Ali najnovija studija je došla do nešto drugačijih zaključaka. U ovoj studiji istraživači su zabeležili 15-60 minutne video snimke spontanih aktivnosti beba. Zatim su proučavajući snimke, tokom kojih su bebe provodile vreme u hodanju i puzanju, izbrojali broj puzanja i koraka u hodanju i broj padova koje su deca iskusila dok su hodala ili puzala. Lokomotorno iskustvo bilo je ogromno i deca su prelazila neverovatnu dužinu puta. Od 12 do 19 meseci starosti deca su prosečno pravila oko 2 368 koraka i mnoštvo padova tokom 17 sati. Registrovano je, takođe, da su se novi “šetači” kretali brže od “puzača”, a da je pri tom broj padova i kod jednih i kod drugih u početku bio približno jednak, te se smanjivao kako su postajali iskusniji. Ovo sugeriše da su deca motivisana da pređu na hodanje, jer im ono omogućava veću efikasnost bez povećanog broja padova. Nakon uspostavljanja hodanja, prirodno kretanje se poboljšava dramatično: bebe su pravile sve više koraka, prelazile sve veće razdaljine i padale sve manje. Hodanje je bilo podeljeno u kratke intervale s promenjivom putanjom. Često su ti intervali bili toliko kratki ili nepravilni da su se teško mogli uopšte kvalifikovati kao hodanje. Ipak, ovi intervali koraka uz česte promene putanje i prirodno hodanje su povezani – što je više upražnjavano “šetači” su spontano hodali sve više i bolje i padali manje. Ogromne količine distribuiranog vremena i različita praksa predstavljaju prirodan režim treninga za učenje hodanja.

Pisanje kratkih digitalnih poruka i beleški (SMS, tvit, telefonske beleške…) i pismenost – za i protiv

Razvoj interneta i mobilnih telekomunikacionih uređaja, te eksplozija društvenih mreža u potpunosti su promenili način na koji komuniciramo jedni s drugima. Povezaniji smo više nego ikad. Sve više škola počinje da dozvoljava učenicima da donose svoje digitalne uređaje i da ih koriste u razredu na času. Pisanje digitalnih poruka i žargon koji ide uz njih se počinju uvlačiti i u svakodnevni govor i pisanje. Iako je ovaj komunikacijski bum pohvalan s jedne strane, zbog lakog dolaska do informacija, s druge strane vlada zabrinutost zbog štetnog delovanja koje sa sobom donosi. Vode se rasprave oko vrednosti „digitalnog pisanja“ kao što su: pisanje poruka na mobilnom telefonu, pisanje tvitova, beleške na mobilnim uređajima…

Deca koja nauče da plivaju rano su pametnija – studija

Nova studija ukazuje da se deca, koja uče i treniraju plivanje u mlađim godinama, razvijaju brže i pametnija su od ostale dece njihovog uzrasta. Deca koja se počnu baviti plivanjem veoma rano postižu brži razvoj od ostale dece i to u nekoliko oblasti, kao što su: kognitivni razvoj, fizički razvoj i razvoj jezika.

Ispitna anksioznost (strah od ispitivanja, odgovaranja, javnog nastupa, trema)

Da li ste ikada otišli na ispit u školi potpuno bezbrižni? Ustvari, svi  imamo određen nivo, bar kratkoročne, anksioznosti kad se nađemo u takvoj situaciji.

 U jednoj studiji rađenoj na Stenford Unuverzitetu, izdvojeni su i praćeni delovi mozga koji su uključeni u anksiozne reakcije. Ovi delovi su pokazivali veću aktivnost prilikom anksioznih reakcija i obrnuto. Ispitanici su unapred pregledani i utvrđeno je koji od njih su skloni, a koji ne anksioznim reakcijama u trenucima kada su izloženi određenom riziku. Zadatak ispitanika je bio igranje igrice u novac. Od njihove uspešnosti prilikom  igre zavisilo je da li će izgubiti novac ili ne. Ustanovljeno je da su anksiozni ispitanici  skolni da igru nauče bolje i da su zato manje gubili novac od njihovih manje anksioznih kolega. Ali šta se dešava kada je nivo anksioznosti toliko visok da počinje da ometa pojedinca u izvršenju zadatka?

Anksioznost kod dece

 Šta je anksioznost?

Anksioznost je normalno emocionalno stanje koje smo svi iskusili u različitim periodima našeg života. Blisko je povezana sa strahom, koji je neophodna i normalna emocija. Prirodno je i korisno da doživimo strah kad se suočimo sa određenih situacijama koje su realno opasne. Anksioznost se obično povezuje sa strahom unapred, od nekog događaja koji očekujemo, a koji treba da se dogodi u budućnosti. Neke od reči koje se koriste za opisivanje različitih stanja anksioznosti obuhvataju: zabrinutost, nervoza, napetost, stidljivost, oprez, uznemirenost… Normalno je i korisno da se ovako osećamo kada smo suočeni sa teškim situacijama, na primer, uznemireni smo pred test ili govor koji treba održati pred grupom ljudi i sl. Anksioznost nam tada pomaže da se pripremimo za težak zadatak.

Izvori anksioznosti u detinjstvu

Da li je umetnost nebitna budućim generacijama

Istraživanja u Norveškoj, provedena među studentima između 1998/99. i 2008/09.  dovela su do zaključka da naglo pada interesovanje za umetnost, književnost i klasičnu muziku. I nova istraživanja provedena van Norveške sugerišu, takođe, da je došlo do značajnog pada među studentima za “tradicionalne umetnosti”: klasičnu muziku, umetnost i pozorište (mada su mjuzikli i dalje popularni).

Studija objavljena u časopisu “Poetics” sugeriše da umetničke forme kao što su literatura i klasična muzika postaju sve više nebitne za kulturni život većine studenata. To ukazuje na sve nezavidniju poziciju “tradicionalne rafinirane kulture”, prema istraživanjima provedenim od strane Univerziteta u Bergenu, a pod rukovodstvom Jostein Gripsrud.

J.Gripsrud i njegove kolege sprovele su dva istraživanja među studentima na glavnim institucijama visokog obrazovanja u norveškom gradu Bergenu: Univrzitet u Bergenu, Norveška škola za poslovnu administraciju, Bergenski koledž i Nacionalni koledž umetnosti, Bergen. Prvo istraživanje je provedeno krajem 1998. i početkom 1999., a testirano je 1113 studenata. Drugi je dizajniran slično, da bi proverio rezultate prvog, s nekim dodatnim pitanjima vezanim za korišćenje digitalnih medija, a proveden je 10 godina kasnije, krajem 2008. i početkom 2009.

Kako se razvija dečje učenje i razmišljanje

Deca rastu i menjaju se na razne načine tokom osnovne škole. Tri osnovna aspekta njihovog razvoja su: socijalni, emocionalni i kognitivni (učenje, razmišljanje).

Kako deca uče?

Iako se svi rađamo sa nekim naslednim tendencijama, deci je neophodno podsticajno okruženje da bi  dosegli svoj pun potencijal u učenju. Odrasli igraju ključnu ulogu u provođenju stimulacije i podršci dečjem učenju. Roditelji i vaspitači mogu ispuniti njihov razvoj kroz razumevanje važnosti iskustva u svetu koji se nalazi oko njih i snabdeti to iskustvo tako da razvijaju radoznalost i interesovanja. Šansa za decu da budu aktivnije uključena u učenje iz iskustva je posebno važna za njihov razvoj. Kada dete iskusi novi događaj, ono pokušava razumeti novo iskustvo stavljajući ga u svoj već postojeći, poznat sistem ideja. Ako, međutim, novo iskustvo ne može da se objasni onim što već zna, to ga podstiče da se uzdigne do novih ideja ili puteva razumevanja. Dodavanjem novih ili adaptacijom starih ideja i udruživanjem novih i starih ideja zajedno, deca polako grade znanje.

Perfekcionizam nije perfektan

Razumevanje perfekcionizma

Mi živimo u nesavršenom svetu, a perfekcionisti su opsednuti tim da učine svoj život apsolutno savršenim. Perfekcionizam je verovanje da savršenstvo može i treba da bude postignuto i da je sve ispod toga, neprihvatljivo. Međutim, ako ne dozvolimo sebi da budemo nesavršeni, bez obzira šta preduzimali, krajnji rezultat će skoro uvek biti razočarenje. Perfekcionizam je samoporažavajuće ponašanje, što može da izazove depresiju, loše samopoštovanje, probleme u odnosima, pa čak i samoubistvo. On takođe utiče na bračne i lične odnose. Biti perfekcionista znači ispoljavati vrlo kruto ponašanje prema sebi i prema drugima.

Dvadesetogodišnjaci – “mlado odraslo doba” ili “nastajuća zrelost”

Od dvadesetogodišnjaka se, obično, očekuje da donose neke vrlo važne životne odluke, kao što su one o obrazovanju i budućoj karijeri, ali mnogi roditelji brinu da njihovi potomci još uvek nisu pronašli svoj put. To očekivanje proizilazi iz verovanja  da je mozak potpuno razvijen na kraju puberteta i da su zato dvadesetogodišnjaci spremni za ovakve izazove. Međutim, nedavna istraživanja sugerišu da se mozak, zapravo, još uvek razvija i u toku treće decenije, odbacujući neiskorištene veze, a jačajući one koje su ostale. Biolozi, psiholozi i sociolozi sve više vide godine od 18. do 25. kao posebnu fazu ljudskog razvoja, koja zavređuje mnogo više proučavanja. Oni sugerišu da su ljudi bolje opremljeni da velike životne odluke donose u svojim kasnim dvadesetim nego ranije. 

Dr. Jay Giedd sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, radila je studiju posvećenu ovom problemu u kojoj je učestvovalo oko 1000 mladih ljudi. Ova studija dala je mnoge nove uvide i  pokazala da dvadesete godine još uvek nisu optimalne za donošenje nekih važnih životnih odluka i da je njihovo odlaganje i biološki opravdano. Mladi dvadesetogodišnjaci još uvek otkrivaju sebe.  Raskorak između adolescencije i pune zrelosti postaje sve veći i sve više mladih dobrovoljno ili iz ekonomskih razloga produžava svoje školovanje i odlaže tradicionalne odgovornosti odraslih. Ovo doba nazvano je   “nastajuća zrelost” i obuhvata period od, otprilike 18. do 29.  godine, a  psiholozi, sociolozi i neurolozi ga vide kao zasebnu životnu fazu. “Ustvari je potpuno normalno da dvadesetogodišnjaci nisu sigurni šta žele od života, da su nestabilni i menjaju odluke vezano za to, to je pravilo.”- kaže Jeffrey J. Arnett, profesor psihologije na Clark University, koji je 2000. godine i skovao termin za ovaj period - “nastajuća zrelost”. 

Paradoksi kreativnosti

Da bi osoba bila kreativna ona mora:

Postoje li zaista lenja deca?

Da li vaše dete sedi na kauču ili za kompjuterom dok druga deca po ceo dan jure loptu napolju?  Pokazuje li dovoljan interes da čita i uči?

Postoji li rešenje za lenjost dece? 

Kada se pomenu lenji ljudi padaju nam na pamet, uglavnom, neke situacije slične  gore navedenim. Fizička ili intelektualno nezadovoljavajuća aktivnost.

Šta je harizma? Da li je posedujete?

Iako se ljudi u principu ne slažu oko definicije harizme, ipak mogu da se slože ko je poseduje, a ko ne. Kao harizmatične ličnosti najčešće se navode popularne osobe iz sveta šou biznisa (pevači, glumci, voditelji) ili političari. To su osobe koje izazivaju medijsku pažnju, uticajne su, vođe. I iako su svi oni harizmatični, složićemo se da svako ima neku svoju specifičnost.

Šta je harizma?

Harizma je pozitivna energija koja zrači iz osobe koja je poseduje, kojom ona skreće pažnju na sebe i privlači druge ljude. Do skoro ova magnetna privlačnost je predstavljala enigmu, potpunu misteriju, ali odnedavno naučnici počinju da je proučavaju i demistifikuju skidajući s nje veo tajne. Autentična, urođena harizma je, verovatno, nešto što imate ili nemate, to je dar. Mali broj ljudi je jednostavno rođen s njom. Ali ona može biti uvećana. Ronald E. Riggio učestvuje već 30 godina u istraživanjima vezanim za ovo i veruje da se došlo do dobrog razumevanja ličnih osobina koje mogu svaku osobu da učine harizmatičnom. Harizma je uglavnom povezana sa slikom neke osobe koju ona stvara o sebi, a ne sa njenim znanjem ili obrazovanjem.”Lična harizma” je konstelacija kompleksnih i sofisticiranih socijalnih i emocionalnih veština. Ove veštine omogućavaju harizmatičnoj osobi da svojim delovanjem  utiče na druge na dubokom emocionalnom nivou, da efikasno komunicira s njima i gradi jake međuljudske veze.

Ken Robinson: O obrazovnom sistemu

“…Ima jedna stvar koja vas zapanji kada putujete po svetu. Svaki obrazovni sistem na Zemlji ima istu hijerarhiju školskih predmeta. Svaki. Gde god da odete. Pomislili biste da je drugačije, ali nije. Na vrhu su matematika i jezici, zatim društvene nauke i na dnu su umetnosti. Svuda na Zemlji. I u svakom sistemu, takođe, postoji hijerarhija umetnosti. Likovno i muzičko obično imaju viši status u školama nego gluma i ples. Na ovoj planeti ne postoji obrazovni sistem u kome deca svakodnevno uče da plešu kao što uče matematiku. Zašto? Zašto ne? Ja mislim da je to vrlo važno. Mislim da je matematika vrlo bitna, ali je i ples. Deca plešu sve vreme ako im dozvolite. Svi mi plešemo. Svi mi imamo tela, zar ne?

 Šta se zapravo dešava?

Vrlina sanjarenja

 

Sanjarenje je mentalna aktivnost tokom koje se osoba kratkoročno izdvaja  iz neposrednog okruženja -  kontakt sa stvarnošću je zamagljen i delimično zamenjen vizionarskim fantazijama. Ovo bi bila jedna od mogućih definicija sanjarenja.

Sanjarenje, fantazija, lutanje uma, maštanje… Istina je da postoji mnogo vrsta sanjarenja, više naziva za, nije sigurno da li, istu ili sličnu pojavu i ne postoji  čvrsta definicija među psiholozima za nju. Istina je, takođe, da mu neki pripisuju negativan, a neki pozitivan predznak.

Stav prema sanjarenju menjao se tokom istorije.

Smatra se da negativni aspekt sanjarenja počinje biti naglašavan nakon što ljudski rad postaje diktiran od strane kretanja mašina.